Podizanje tinejdžera je emotivno i fizički iscrpljujuće u toj meri, da me podseća na odgajanje novorođenčeta. Ista strepnja, ista stalna upitanost: „Treba li mu nešto?“ A i kad smo sigurni da mu treba, ne znamo šta je to.
S tom razlikom što bebu, kada plače, napojimo, nahranimo, presvučemo, pa ako i dalje kmeči, nezadovoljna, uzmemo je u naručje, nosamo je, pevamo joj… dok se ne oraspoloži ili dok ne zaspimo sa njom.
Tinejdžerima se ne može tako lako pomoći. Oni se zatvaraju u svoju sobu, nedostupni za nas i našu želju da učestvujemo, savetujemo, podelimo svoje iskustvo. Ili su negde napolju, stiču saznanja o sebi i o svetu, ispituju granice svojih moći, rizikuju. Kao na cirkuskom trapezu, poveravaju svoje živote drugima, premeću se gore u visini, nezgrapnih tela i znojavih dlanova. Takođe nedostupni. Bolno izvan dohvata naših ruku.
Šta nam drugo preostaje nego da pregovaramo oko visine na koju se mogu popeti i da zatim razapnemo sigurnosnu mrežu ispod tih zategnutih konopaca i ljuljaški, i da pogleda uprtog uvis, pazimo da uvek budemo ispod: ako se okliznu i krenu da padaju, da nam padnu u naručje.
I, da onda, u tom kratkom trenutku koliko nam dopuste da ih držimo, kažemo i sebi i njima koliko ih volimo.
Vesna Jokanović
