Posmatram juče na plaži porodicu, mama, tata i dva sina. Sinovi možda 5, 6 godina mlađi, i ne više od 12 stariji, mršuljavi, iždžikljali, sigurno ih je teško nahraniti. Prvi dan na moru, voda hladnjikava.
Mama, sa naočarima za vodu, odmah zapliva i izveštava: „Nije uopšte hladno kad se uđe, evo ovde ima i peska, daj loptu da se dobacujemo…“ Mlađi zapliva za njom, gnjura se, smeje, a stariji ušao do kolena i ni makac. Drhturi, onako mršav, landara mu kupaći oko tankih nogu, još se i pogrbio od nelagode. Ona ga poziva, nagovara: „Samo čučni, videćeš odmah će ti biti super!“. On krene korak napred, do ivice kupaćeg, gubi ravnotežu, jedva se zadrži da ne upadne… „Neću, ne mogu.“ I to traje… Mama očigledno iznervirana, sad već viče mlađem: „Idi reci tati da ga vrati u sobu, kad neće da pliva!“
Duboko sa njom saosećam, dovela ih je na more, da plivaju, da pocrne, da se umore i ogladne, pa da onda jedu kao mećave, da se napokon malo mišića pojavi na tim dečjim plećima. Mlađi dečak stvarno dopliva do plićaka, ali ne da zove tatu, već da bratu pruži podršku, dečju, zaigranu, očigledno punu ljubavi. Zagovara ga, malo ga kao prska, taman toliko da mu ovaj kroz smeh pripreti da će da ga potopi, i da tako malo povrati dostojanstvo starijeg. Pretpostavljam da drugorođeni drugačije odrasta, oslobođen anksioznosti koju svalimo na prvorođenu decu dok nas uče kao se roditeljuje. I njegovo nagovaranje traje…
Mama konačno odustaje i izlazi iz vode. Sasvim očekivano, samo trenutak kasnije, braća se bace u vodu i zaplivaju. Gledam je, osmeh olakšanja od uha do uha, meni su skoro suze pošle od razneženosti. Seda na kratko na ležaljku, samo na kratko… „Hajde sad malo kraul!“ dobacuje im, sad vedrim glasom, sa probuđenim entuzijazmom. Baca im loptu, onu što liči na lubenicu, stariji je hvata i ironično pita: „Šta sa OVIM da radim?“ Ali to sad više nije ni važno, napetost je popustila, sad je mama samo malo dosadna.
Sve do tada ne mogu da prepoznam ko je tata. Tek kad su dečaci izašli iz vode, vidim starijeg da prilazi nekom čoveku koji sve vreme stoji uz vodu. Tata ga samo blago pomiluje po potiljku. Dobro je, pomislim, njegov je mir veći od njene brige. I to, izgleda, svi znaju.
Vidim ih posle, sede u kafani, svi se smeju.
P.S.
Kao ram za ovu sliku, zamislite mene, sakrivena u dubokom hladu masline, snimam sve, kao sova, čitam sa usana, naginjem glavu da mi nešto ne promakne. Sreća pa se od tamnih naočara ne vidi koga posmatram. A mislim da me niko i ne primećuje, normalno, gledaju ljudi svoja posla
