Život koji zamišljamo i želimo svojoj deci u budućnosti, oblikovan je našim sadašnjim viđenjem i razumevanjem sveta. Međutim, niko ne zna kakav će svet biti za deceniju ili dve i mi često i ne znamo kakvom to cilju stremimo.
Zato se cilj vaspitanja mora prebaciti u neposrednu budućnost: svaki naš postupak treba da bude odmeren sa stanovišta da li nas približava deci ili nas udaljava od njih. Posmatrajmo i osluškujmo i sebe i decu: otvorimo se za mogućnosti koje leže izvan granica naših očekivanja i strahova.
Ne gurajmo svoju decu od sebe zabranama i kaznama. Biranje pravog puta, kada je cilj nejasan, nužno je opterećeno greškama i lutanjima. Moramo biti spremni da sa decom podelimo rizik pogrešnog izbora. Jer ne radi se o tome da mi budemo zadovoljni time što su nam deca postala pristojni ljudi , već da oni budu zadovoljni svojim životima, neopterećeni osećanjem da su nas izneverili.
Najviše što možemo je da ih dopratimo do granice iza koje prestaje naše znanje, a počinju njihova otkrića. Oni će nas, svakako, prerasti – i naš autoritet tada neće počivati na znanju koje imamo, već na iskrenosti, ozbiljnosti i podršci koju smo im pružili u periodima lutanja.
U protivnom, ako se zadržimo na planiranju njihove budućnosti, držeći se znanja kojima raspolažemo, odgajićemo ljude prosečnih postignuća, neostvarenih potencijala, emotivno distancirane od svojih roditelja.
Zvuči li vam poznato? 🙂
Vesna Jokanović
