Nikako ne volim da čujem rečenicu “godine su samo broj”.
“Izgledaš odlično za svoje godine”, još manje. Ovi izrazi podrazumevaju da treba težiti tome da što duže ostanemo “mladi”, mlađi od kalendara, jer starost ionako nudi samo jad i čemer.
Ove reči koje bi, valjda, trebalo da pruže utehu, samo potvrđuju našu zaglavljenost u materijalno i strah od starosti.
To je ne samo jalov, nego i pogrešno usmeren pokušaj da nam se skrene pogled sa činjenice da ovaj život vodi starenju i umiranju. Kao da pokušavamo da kočimo na toboganu u akva-parku: svakako ćemo upasti u bazen, samo ćemo se, kočeći, usput izubijati.
Kada kažemo da su godine samo broj, život svodimo na formu, na ljušturu, ne pridajući značaj sadržaju. Jer, godine su pune značenja, one su nosioci života – ne možeš sticati iskustvo bez protoka vremena, kao što ne možeš vodu prenositi u dlanu. Rođendani su tu da zahvate vreme, da ga učine vidljivim i daju mu oblik.
Jutros na ulici iz daleka spazim komšinicu: letnja haljina, naočare za sunce, crveni ruž, bodar hod. Široko se osmehnemo jedna drugoj, obe obradovane susretom, kratko se samo, s nekim tajnim prepoznavanjem, rukujemo u prolazu.
Znam broj njenih godina – preko osamdeset. Zatečena njenom vedrinom, umalo nisam rekla “godine su samo broj”! A dobro znam da nisu: potrebno je vreme da se saberu kilometri puta i sakupi dovoljno životnog prtljaga da bi se, u osamdeset i nekoj, s takvom elegancijom nosio crveni karmin.
