Pre nekoliko godina, jedan tata mi se požalio da sin neće ništa da mu priča o tome šta je radio u vrtiću. Na to mi se, u stvari, često žale roditelji, ali ovaj sam razgovor upamtila zato što se tata iskreno i glasno nasmejao na moj odgovor:
“A šta vi kažete kada vas, kad dođete kući, pitaju kako je bilo na poslu? Onako, bezveze, sve u redu… mani me sad posla, nego šta ima da se jede?”
“Istina! A vi, Vesna, uvek nađete reči da ih odbranite!”
I to je istina. Tražim način da razumem, da ih odbranim, jer verujem da su često intuitivno bliži istini od odraslih.
Braneći decu, ja branim sebe i svoj rast, otkrivam svoje mane, brusim vrline.
Deca će nam pričati, ali ne onda kada pitamo, već onda kada su sigurna da stvarno slušamo. I učimo.
