Godinama radim sa decom i roditeljima, delim savete šakom i kapom, a ipak sam nepoverljiva prema priručnicima.
Sa svojom rođenom decom, pokušavala sam, bez mnogo uspeha, da primenim nešto od onoga što sam nalazila u raznim knjigama. Sećam se, kako smo, sa velikim očekivanjem pretraživali po internetu: „Kako da vam dete prespava noć bez buđenja“. Kad je moj muž, koji je po obrazovanju daleko od psihologije, video koliko ima knjiga i saveta na tu temu, rekao je: „Pa jel’ vidiš da je to opšte mesto? To je izgleda, normalno… šta ima da čitam?“ Vratio se onome što je i do tada radio – ustajao, često i pre mene, kad beba zaplače, nosao ga i pevao ono nešto malo pesama kojima zna reči. Tako sam se naslušala Arsenovog „O, mladosti, mooojaaa“. Čak je, u muci nespavanja, jer jeste muka, to znalo da me nasmeje, onako bunovnu, u sred noći.
Zašto ne volim konkretne savete u roditeljstvu? Zato što se, tražeći i dajući uputstva, zapetljamo u postupke i procedure, merimo koliko smo uspešni, pitamo se gde smo pogrešili, i sve smo dalje od upoznavanja, razumevanja i autentičnog, bliskog odnosa sa svojim detetom.
*****
U vrtiću, takođe, postoje „opšta mesta“ – na primer, neka deca tokom privikavanja veoma dugo i uporno odbijaju da u vrtiću ručaju, spavaju ili koriste toalet. U tom uzrastu, u ovim aktivnostima, često im treba i fizička pomoć koja podrazumeva i neku intimnost, pa je razumljivo da je potrebno vreme da nas bolje upoznaju. Ipak me povremeno iznenadi upornost i izdržljivost sa kojom trpe glad, bore se sa pospanošću ili nagonom za mokrenjem.
Prisećam se dečaka, imao je nešto više od tri godine, odavno je bio skinuo pelene, koji je uporno odbijao da piški u vrtiću. Mama je dolazila po njega ranije, obično u isto unapred dogovoreno vreme, taman koliko je mogao da izdrži. Često je trpeo samo dok je ne ugleda, a do izlaska iz vrtića je već bio mokar. Jedno jutro, međutim, potreba se javila znatno ranije. Cupkao je, bled, stegnutih zuba i pesnica:
„Čekaću mamu“. Nagovarali ga, kumili, molili… ništa ne pomaže…na kraju se rasplakao.
Uđem sa njim u kupatilo:
„Slušaj“, kažem blago, ali se potrudim da zvučim uverljivo, „sigurno nećeš moći da trpiš tako dugo, niko to ne bi mogao. Moraćeš da piškiš, samo možeš da biraš gde: u nošu, WC šolju ili u gaće.“
„U gaće“, kaže kroz suze. Dooobro, pomislim, ovo je valjda već neka saradnja?! Hajde da vidimo kako ćemo dalje:
„Hoćeš možda da skinemo patike da ih ne pokvasiš?“
Klimne glavom. „A čarape?“ Klimne glavom, opet. „A trenerku…?“ Može. Pomognem mu, jer on, ukočen, ne može ni da se pomeri.
„A gaćice?“
„Ne gaće!“ viknuo je, pridržavajući ih obema rukama. „Dobro, nećemo.“
Shvativši da ćemo se oboje uskoro naći u barici, gledam oko sebe da nađem neke ubruse, i sine mi moguće spasonosno rešenje:
„Jel’ hoćeš da te spustim u kadu?“
„Možeš!“
Kako je podigao ruke da ja podignem njega, gaćice su same spale na pod, ali se više na to nismo mogli obazirati.
Par trenutaka kasnije, nakon obostranog olakšanja, kad sam ga istuširala i obrisala, spuštam ga na pločice i pružam garderobu da se obuče. On uzima stvari, opipava patike, prinosi trenerku licu, njuška. Gleda me sa nevericom: sve je suvo! U njegovoj glavi on se upiškio. Doduše, i ja sam bila zbunjena, ova situacija nije predviđena mojim scenarijom. Tek kad sam videla koliko je srećan otrčao u sobu da se pohvali, pomislila sam da nije ni važno – ovo svakako neće postati preporuka, ostaće smešna anegdota za prepričavanje. Samo još da vidim šta ću da kažem mami kad joj se sin pohvali da su ga u vrtiću učili da piški u kadu!?
Naravno, ovo nije postalo pravilo, a olakšanje je bilo toliko veliko da je i sam problem ubrzo nestao.
****
Ovo je bilo snalaženje iz koga se ne može izvući konkretna preporuka. Može se, međutim, izvući opšti princip: saslušaj dete, probaj da se povežeš sa njim i uživiš se u problem iz njegovog ugla, osvrni se, vidi sa čime raspolažeš, razgovarajte…
Šta sam sve, više intuitivno, uzela u obzir što je doprinelo tome da ovo rešenje bude prihvatljivo u datoj situaciji? Pre svega, bilo je očigledno da mnogo trpi i da nam je fizičko olakšanje prioritet. Drugo, stideo se, bilo mu je važno da izdrži, jer mogao je i negde da se sakrije, ili da sedi mokar i pretvara se da se ništa nije desilo (što deca takođe često rade). Treće, već smo se malo poznavali, verovao mi je toliko da sa mnom ode do kupatila i sasluša me. Četvrto, poznavala sam njegove roditelje, znala sam da mi oni veruju i osećala sam se slobodno da improvizujem. Peto, njegova upornost i plač me nisu uznemiravali (ličnu simpatiju prema detetu treba sebi priznati, koliko god da smo profesionalni, jer upravo to nas upozorava i koriguje onda kada nam neko nije simpatičan). Šesto, pitala sam ga i prihvatila njegov odgovor, iako nije odgovorio onako kako sam se nadala. Sedmo…
Mnogo „filozofije“ oko jednih suvih ili mokrih gaćica? Možda. Ali verujem da suština ovakvog pristupa daleko nadmašuje prepričanu, samo naizgled, banalnu situaciju: prisutnost, svesnost, povezivanje i sa sobom i sa detetom, sticanje poverenja, slušanje, razmena… Knjige o roditeljstvu su korisne ako ih čitamo da nešto naučimo o prirodi deteta, ali samo ako smo spremni i da učimo o sebi i da vidimo sopstveno dete, ako smo otvoreni za dijalog, naročito za ono što stoji iza opaženog ponašanja.
Na mnoge lekcije se, i tako, ne možemo unapred pripremiti. Vaspitanje, kao i život, često zahteva snalaženje bez priručnika.
