Ne daj, Bože, šta se durat može

Moja baba Ilinka imala je devedeset i sedam godina kad je umrla, potpuno zdrave pameti i bistrog uma. Polako se utišavala, smanjivala i otišla. Umrla je samo zato što se jednom mora umreti. Ako je našla neku rupu u tom zakonu, sigurna sam da je iskoristila i možda mi sad upravo ona diktira ove reči.

Taj osećaj da je i dalje prisutna, najjači je na groblju, kad god joj palim sveću. Na sečanjskom groblju često duva, plamen sveće se ne održava dugo. Ali baba Ikina sveća zato gori i kad ostane bez fitilja, upali se suva trava ako je ima oko spomenika. Ako nema trave, zemlja se upali i dimi. Zna baba da sam sebi rekla da ću ostati dok sveća ne dogori, pa se ne gasi. Ima još toliko toga da pita i da ispriča. I koliko god da ostanem, malo je. Iza nje vire oni koji se lakše mire s tim što nisu među nama: “Pusti babu”, kao da kaže deda, “idi svojim poslom, dobro je nama ovde”. Ne prekoreva ni ona otvoreno, ali nije lako otići sa groblja, a ne povesti je sa sobom.

Moja druga baba, baba Radojka, takođe je otišla mirno, prevalivši devedesetu. Ona mi se javlja drugačije, ali je se često setim, kroz mamu osećam da je još tu.

Obe su, u svojoj dugovečnosti na ovim našim prostorima, živeći i stvarajući istoriju, preživele mnogo jada i teškoća. Ratovi, progoni, nemaština… ništa ih nije zaobišlo.

“Ne daj, Bože, šta se durat može!”, znale su da kažu kad god su se prisećale događaja iz prošlosti. Ne daj mi Bože ono što mogu da izdržim?! Nikad mi, do danas, nije bilo jasno šta pod tim misle.

Danas razumem.

I prestravljena sam i osnažena u isto vreme. Nema u ovim njihovim rečima ni recepta, ni saveta, ni stava “misli pozitivno”, ni racionalizacije… nema utehe… strah i snaga.

Kažem da razumem. U stvari ne razumem. Samo prepoznajem jasnoću pogleda i posvećenost životu koja se ne dovodi u pitanje.

Nema odustajanja. Zato sveća gori i kad fitilj dogori. Dobro je da sam se ovoga setila baš danas, kad moj fitilj dogoreva.