“Jesam li ti ovo već pričala?”
“Nisi. Ispričaj mi opet.”
Zvuči kao vic, smešno je, ali i više od toga. Tako se pokazuju ljubav i podrška. Iskreno, toplo, duhovito: “Dosadna si, al’ si moja.”
Ako nas neko ovo pita, velika je verovatnoća da smo priču već čuli. Znaju to i oni koji pitaju, ali traže potvrdu da mogu da ispričaju još jednom. Da pred nama, kao pred svedokom njihovog života, iznova prožive neku radost ili tugu, ili da pokažu kako su pametni bili ili glupi ispali… I uživaju dok pričaju.
Ako nam je priča dosadna, jer smo je mnogo puta već čuli, ne moramo ni pratiti sadržaj, možemo slušati boju glasa, disanje, uzdahe, pratiti izraze lica. Tako ako se sluša, može se još i čuti nešto novo.
Nije ni važno ko pita: dete roditelje ili roditelji decu, ja tebe ili ti mene…
Ako ti je stalo do sagovornika, slušaj kao da slušaš prvi put. Uostalom, prvi put danas.
Stvarno ne znam da li sam vam ovo već pričala?