Pesma „Moja ćerka“ divno me je zbunila pri prvom čitanju. Osetila sam se uhvaćenom između dva naspramna ogledala, ne znajući ko sam ja, a šta je moj odraz. Jesam li ja ova mama koja piše? Ili ova ćerka kojoj se majka obraća? Jesu li mene izneverili, ili se plašim da ne izneverim? Koja će žena o kojoj lepo pričati? Jesu li to uopšte dva lika? Jesu li…?
I dalje, daleko od poezije, bliže psihologiji – koliko naš odnos sa sopstvenim roditeljima utiče na to kako i koliko volimo svoju decu? Da li, svesno i nesvesno, igramo uloge naših roditelja, ili u grču pazimo da nam nešto od njihovih grešaka ne promakne?
Bez namere da na ova pitanja ovde odgovorim… samo da vas zainteresujem – za poeziju i psihologiju.
Vesna Jokanović