Često sam od majke slušala priču o tome kako je, kad je bila mlada, u ovim jesenjim mesecima uživala u ukusu sitnog, crnog, bobičastog voća, koje rađa na trnovitom žbunu uz prugu i puteve. Volela sam da je zamišljam tako srećnu i mladu, kako se sladi u trenucima ukradenim od posla. Danas sam se, sa svojom ćerkom, u ovom divnom danu našla na istom mestu na kome ih je i ona brala. I stvarno su tu, grmovi prepuni bobica.
Ubrala sam jedan plod i probala ga, sa iščekivanjem užitka. Neprijatno me iznenadio opori ukus od kog se usta skupljaju. Bio je gorak kao zajedljive i sarkastične primedbe moje majke u danima kada je savlada nezadovoljstvo. Moja ćerka je takođe probala jednu bobicu, namrštila se, ispljunula je i otrčala dalje. Ali ja se nisam tako lako mogla predati razočaranju i pustiti sećanja niz vodu. Htela sam tu uspomenu na svoju srećnu mladu mamu, po svaku cenu. Uzela sam još jednu – bila je bolja. Pa još jednu, još jednu…sve dok nisam u sebi probudila moju majku, kao devojčicu koja sa uživanjem bere trnjine na povratku iz polja ili sa ciglane.
I za trenutak sam stomakom razumela ono što obično razumem samo glavom: da prošlost i vaspitanje imaju onaj ukus koji im mi pripišemo. Mi biramo hoćemo li ih prihvatiti kao deo nas koji prevazilazimo sopstvenim rastom, ili kao opravdanje za to što nismo mogli bolje i dalje.
I razočaranost se pretvorila u sreću, a trnjine dobile ukus trešanja. Ponela sam jednu šaku bobica, da ih podelim sa mamom, da se obe iznutra podmladimo.
Vesna Jokanović
