Empatija je sposobnost da se primeti, prepozna, oseti bol drugog…i da se izdrži pogled na tuđu patnju. A u osnovi empatije leži sposobnost prepoznavanja sopstvenih osećanja i snaga da se izdrži bol bez bežanja u neurozu i okrivljavanja drugih.
Isti oni koji za vlastitu nevolju kažu „krivi su drugi“, za nevolju drugih će reći „krivi su sami“. U oba slučaja, najpreče je pobeći od sopstvene odgovornosti i tako bar sačuvati malo samopoštovanja: Ja sam u redu – drugi ne valjaju.
Onaj ko može da se suoči sa sopstvenom patnjom, sa čistim osećanjem, a da ne požuri da traži krivca, pokrenuće svoje snage na traženje rešenja. Neko će se bolje štititi, neko će se bolje boriti… Ko se suoči sa patnjom drugog, a da pritom ne pomisli: „Sam je kriv“ naći će način da mu pomogne. Neko će mu pružiti ruku, neko će se boriti za njegova prava…
Jer, iako možda i jesmo i jesu sami krivi, ovde nije reč o krivici, već o preuzimanju odgovornosti za promene na bolje. Koliko će nas empatija pokretati na delanje na društvenom i političkom planu, zavisi od mnogo toga: od karaktera, vaspitanja, od toga sa koliko mogućnosti i moći i sami raspolažemo. Ali odgovornost za promene u sopstvenom životu je samo na nama samima. Tako ćemo steći i više moći i više mogućnosti… i više snage za empatiju sa drugima…
Vesna Jokanović
