Pre dvadesetak i više godina, moj dečko i ja, prvi put zajedno u Perastu. Rano jutro, mol s pogledom na ostrvca, sunce tek proviruje od Kotora. Peškir preko ramena i po knjiga u ruci. Sami na molu, mir, tišina…
A onda se sa kraja mola začulo šljapkanje, šuškanje, zveckanje… Čovek, upadljivo natovaren: na leđima ranac, na ramenu torba, u ruci frižider. Na ranac je zakačen kolut za plivanje, pod miškom dušek, u torbi valjda hrana, voda i sigurno još igračaka. Slobodnom rukom vodi dečaka od tri, četiri godine.
Ne prave veliku buku, ali na nas ostavljaju veliki utisak. Gledamo ih sa iščekivanjem, nešto se mora dogoditi u tom sudaru svetova.
“Tata”, kaže dečak.
“Molim”, kaže tata, glasom čoveka kome je dan davno počeo, a da još nije popio kafu.
“Kaki mi se”, kaže dečak.
“Sad si se setio”, kratko kaže tata, istim ravnim glasom.
Nikad neću zaboraviti kako se taj čovek na peti okrenuo, “desnim krilom napred”, i krenuo nazad ka ulici, a da nije ni pomislio da možda bar tovar spusti s leđa i ostavi na plaži. U istom ritmu, bez reči, polako šljapkajući nazad.
Da smo mogli da pomognemo, pomogli bismo. Ali, nismo se ni smejali. Samo smo spustili pogled, kao da ne primećujemo, neka bar misli da ga niko nije video kako uživa na godišnjem odmoru.
Volela bih da ga sad vidim, samo da mu kažem da jeste bilo smešno. Kao i da mi nije bilo smešno nekoliko godina kasnije, u Petrovcu, kad smo istim samarom natovareni, vukli još i nošu u gepeku, ako zatreba…
Evo nas, sada muž i ja, opet sami u Perastu, opet sa knjigom i peškirom. Samo sad i sa stoličicama. Žulja beton u Borićima.
Vesna Jokanović
